Opet fenomenalna karikatura Marka Somborca u Blicu
Koliko je politikokratska oligarhija na vlasti udaljena od svakodnevnih problema i surove realnosti (bednog) života običnih građana Srbije?
Evo i mog najnovijeg teksta u Akter magazinu pod nazivom “Kad sletimo na Jupiter” o tome koliko je Razvojna strategija “Srbija 2020″ vladajuće Demokratske Stranke daleko od katastrofalne ekonomske realnosti Srbije. Pre ćemo sleteti na Jupiter nego doživeti njihova snoviđenja. Nažalost boljitak možemo očekivati tek onda kada političari sklone svoje šape sa upropašćene i napaćene privrede i kada već prozivani DS ovi i ostali (DSS-ovi, SPS-ovi, SPO-ovi, JUL-ovi …) milioneri vrate narodu napljačkano društveno bogatstvo, i ni minut pre toga.
Evo i kompletnog teksta:
Kad sletimo na Jupiter?
Dok su DS-ova prva i druga petoljetka donele bedu i siromaštvo većini građana Srbije, treća i četvrta donose spisak lepih želja u čije ostvarenje ni oni sami ne veruju
Ima dobar vic o tome kako su u svemir poslali Muju sa tri svinje. Ja bih predložio da promenimo uloge i da glavni junak ovog vica ne bude Muja, već neki prosečni srpski političar, može recimo Srećko (Šojić). Dalja priča u ovom vicu kaže da po uspešnom lansiranju, kako svemirski brod ulazi u orbitu, komanda leta šalje prve instrukcije posadi. Prvo kaže: „Svinja 1 … svinja 1 … pritisni plavo dugme, svinja 2 … svinja 2 … pritisni zeleno dugme, svinja 3 … svinja 3 … pritisni crveno dugme.“ Posle kraće pauze sledi nova instrukcija: „Srećko … Srećko … nahrani svinje i ne diraj ništa!“
Koliko god ovaj vic delovao komično, on u sebi nosi jednu interesantnu pouku. Najbolje što bilo koja državna birokratija može da učini da bi unapredila ekonomiju jeste da stvori uslove za njen razvoj i napredak i da se što dalje odmakne od posla upravljanja privredom. Ali mi nismo te sreće i naši vlastodršci nažalost još uvek žive u komunizmu i vremenu petogodišnjih planova. Oni još uvek veruju da se privredom mora upravljati centralistički, proglasima, dekretima i partijskim rezolucijama. Tako i DS-ov koncept razvoja Republike Srbije do 2020. izgleda i zvuči baš kao partijska rezolucija kongresa KPJ iz vremena birokratskog centralizma pedesetih godina prošlog veka. Čak pre pojave samoupravljanja i udruženog rada. Razlikuju se jedino po tome što su komunisti imali petoljetke, a ovi danas idu čak na desetogodišnje centralno upravljanje privredom i društvom. Još bitnija razlika je što su ondašnje petoljetke imale osnova u realnosti, pa su često bile i ostvarene, dok ove nove DS-ove imaju šanse da se ostvare taman koliko i šansa da do kraja decenije pošaljemo svemirski brod sa srpskom posadom na Jupiter.
Da li ste čuli da je u kreiranju bilo koje strategije oporavka i razvoja srpske privrede ikada učestvovao neki uspešni privrednik?
Šta mislite, zašto je u Srbiji neophodno razdvojiti privredu od politike? Pa zato što svuda, pa čak i u Švedskoj ili Danskoj, politički upravljana državna administracija korumpira i svojim korozivnim uticajem upropašćava i razara sve čega se dotakne. Naravno, možete zamisliti korozivni efekat srpske političko-birokratske oligarhije. Ukratko, s obzirom na to da nam je državna birokratija na nivou dekadentne (pozne) faze Otomanskog carstva, šta mislite koliko je za političare na vlasti cilj privrednih aktivnosti profit i dobrobit građana Srbije, a koliko njihov lični interes? Šta mislite, da li bi se bilo koji predstavnik te politikokratske oligarhije i stotinku sekunde dvoumio da, recimo zarad lične koristi od 10.000 evra, ošteti državnu firmu kojom upravlja za 1.000.000 evra (deponovanih na Kajmanskim ostrvima)? A nažalost, kod nas je većina privrednih aktivnosti vezana za državu i korumpirane državne aparate. Pa se onda pitamo što smo po svim društveno-ekonomskim parametrima gori od većine zemalja podsaharske Afrike.
Mogli bismo tačku po tačku da idemo po stavkama DS-ovog koncepta razvoja Republike Srbije i verujte da se ne razlikuje mnogo od DSS-ovog, pre toga SPS-ovog, JUL-ovog ili od ostalih ranijih predloga srpske političarske elite. Prvo, sve te njihove visokoumne strategije zaboravljaju da je definicija strategije niz koraka kojima bi se ostvarili željeni ciljevi i sve što je potrebno da bi se ti koraci sproveli. Svi oni, bez razlike, samo listaju svoje najlepše želje i snoviđenja, što predstavlja puko nabrajanje postavljenih ciljeva. A o metodama sprovođenja, kako ih ostvariti, o tome nek razmišljaju unuci i praunuci? Međutim, ono po čemu se ova najnovija DS-ova strategija razlikuje jeste da je u pisanju ove strategije uveden jedan novi ton, u stvari stari ton preuzet iz rečnika komunističkih agitatora prve i druge petoljetke. Dok su komsomolci tada uzvikivali: „Drugovi, mi moramo …“, ove “demokrate“ danas uzvikuju: „Gospodo, mi moramo …“, scenografije proglašenih rezolucija su potpuno jednake. I jedni i drugi polaze od toga da samo centralni komitet ima recept za rešavanje svih problema u Srbiji i da su jedino oni bogom dani da milijarde otete od poreskih obveznika potroše u njihovo ime i za njihovo dobro.
Šta mislite zašto su sve strategije ekonomskog razvoja svih političarskih elita (i pozicija i opozicija) u zadnjih 65 godina potpuno jednake (i jednako propale)? Pa zato što su ih pisali isti ljudi, isti ti profesori fakulteta koji su katedre zaposeli sa asistentskih mesta na koja su došli pravo iz studentskih klupa. Ukratko, ekonomsku budućnost Srbije kreirali su ljudi koji su fabričke dimnjake videli samo kroz prozore svojih tapaciranih kabineta. Da li ste čuli da je u kreiranju bilo koje strategije oporavka i razvoja srpske privrede ikada učestvovao neki uspešni privrednik? To vam je kao kad bi procedure hirurške operacije propisivali hirurzi koji nikada u životu nisu videli živog pacijenta. Koliko su oni odvojeni od realnog života i konkretnih problema poslovanja u Srbiji vidi se po izjavi premijera prof. dr. Mirka Cvetkovića pre neki dan na TV-u. Kaže: „Naš problem je visoka inflacija“, i to je otprilike to…? U zemlji gde se ništa ne proizvodi, gde je 70% privrednih aktivnosti u sivoj zoni, gde radnici ne primaju plate mesecima, gde cveta privredni kriminal, uz svu korupciju, neefikasnost i rasipništvo državnog aparata, on kaže da mu je glavni problem inflacija. To je kao kad bi kapetan „Titanika“ ukrcavajući se u čamac za spasavanje rekao da mu je glavni problem što ga žulja tesna cipela.
A onda se pitamo, otkud ovaj potpuno promašeni koncept razvoja Republike Srbije. Ko ga je pisao i kreirao dobro je da ne predviđa da ćemo 2020, kada sletimo na Jupiter, tamo da osnujemo svemirsku koloniju i odatle vadimo zlato koje će nas učiniti najbogatijom zemljom regiona.
Pogledajte moj raniji tekst o DSS-ovoj razvojnoj strategiji:
Zašto DSS-ov program ekonomskog razvoja Srbije ubija privredu?
Moj sledeći tekst u AKTER magazinu:
Zašto je kršenje zakona u ime naroda pogubno za demokratiju?
